Izvor: Hayat.ba
Piše: Šejla Cocalić

Kada usrećite jedno dijete, kao da ste usrećili cijeli svijet. Ovo je priča o sreći i radosti! Lana Lekić je majka iz Sarajeva, koja ima troje djece, od kojih je jedno rodila, a dvoje usvojila. Bez ustručavanja govori o tome, a evo kako je sve počelo...

- Ništa u životu nije jednostavno, ali ako će moj primjer potaknuti samo jednu osobu da uradi nešto slično, onda je moja misija uspjela. Ono što ja uvijek naglašavam jeste da u životu treba imati realan, jasno definisan cilj i težiti ka tome. Ja sam poznata po tome da ne odustajem kad se uhvatim nečega. Oduvijek volim djecu i dosta sam radila s djecom kojoj smo najpotrebniji i to je bilo apsolutno volonterski. Radila sam s djecom bez roditeljskog staranja, tako sam ih upoznala, upoznala njihov život, i tada sam s nekih 19 godina sebi obećala da ću makar jedno dijete spasiti doma i dati mu porodicu.

Suprug i ja smo se vjenčali, dobili svoje dijete i nakon toga poslali zahtjev za usvajanje centru za socijalni rad i to je bio naš prvi korak. Suprug se složio s tim i nije bilo nekih pitanja kad samo krenuli u taj proces. Moj sin je tada bio mali, ali ništa mi nije bilo previše. Ostvarila sam se kao majka i bilo mi je bitno da idem korak dalje. Nije ni to bio moj uslov za usvojenje, samo smo u tom trenutku riješli neka druga pitanja, stambeno i zaposlenje, i tada se stvorila prilika.

Svima onima koji imaju bezbroj pitanja, a samim tim i dilema o usvajanju, Lana želi poručiti mnogo toga, prije svega želi ohrabriti one koji razmišljaju o tome, i želi im biti podrška na tom putu.

- Prije svega želim da kažem da to nije nikakav megaproces, da to sve dugo traje, ali nije ni loše da to dugo traje, jer se vi u tom procesu stalno preispitujete. Drugačije je kada rodite dijete. Prema djetetu koje usvojite imate dodatnu dozu odgovornosti, to je sigurno tako pa je dobro da se malo i preispitate. Sav taj proces razgovora traje između šest i osam mjeseci, prolazite sva testiranja dok vas svi malo propitaju, ti testovi nisu zahtjevni, ali oduzmu malo vremena, što nije nikakva drama. Nakon toga počinje, ustvari, proces potrage za djetetom. Vi se prijavljujete u sve centre za socijalni rad, ne znači da ćete dobiti dijete tu gdje jeste. Vi se sami, dakle, prijavljujete u sve centre. I onda smo četiri godine čekali da nas pozovu.

Nikada nisam izgubila nadu, znala sam da će se to desiti. Ne mogu reći da nije bilo stresno, ali cjelokupan taj sistem je takav i tako to ide.

Onda, nakon četiri godine čekanja, stigao je poziv poslije kojeg je još jedno dijete stiglo u njihov dom.

Iz centra za socijalni rad vas redovno pozivaju, ali, eto, ne izaberu vas. Često vas pozivaju, ali neko drugi dobije dijete. I onda je zazvonio telefon i rekli su da su se odlučili za nas i da ima jedna beba. Ja sam se javila na telefon, spustila sam slušalicu i rekla: ‘Bogami, mi bismo trebali odustati’, toliko sam se prepala. Došlo je do toga i šta sad? Hoćemo li mi moći? 

I onda je ona opet nazvala i pitala predomišljalimo se. ‘Ne brinite se, nije to ništa, tako se ponašaju gotovo svi i to je prirodna reakcija.’ A taj momenat mi je bio odličan i olakšanje da nisam sama tako reagovala. Nisam poznavala nikoga ko je usvojio dijete, a bilo bi mi super da jesam. Zato ja sve ovo pričam. Meni se ljudi javljaju non-stop i super mi je, trudim se da svima pomognem.

Nastavak teksta čitajte ovdje.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)