Nakon teksta "Vikao je 'reci samo jedno ime'! Znao sam... Ako kažem Alija, sve će biti gotovo u roku jednog minuta!", pred vama je treći dio Priča iz sarajevske prošlosti, posvećen boravku autora u Centralnom zatvoru u Sarajevu...

Piše: Ahmed HRAPOVIĆ

...Nekako sam preturao dan za danom, nisam ništa jeo, samo sam pio vodu, osjetio sam neobične žigove u stomaku, posebno u ležećem položaju. Shvatio sam da je to zbog gladovanja i da bi se moglo loše završiti.

Posljednji dani maja bivali su sve sunčaniji, a kako se naša soba-ćelija nalazila na sjevernoj strani pritvora, punih 17 mjeseci nisam vidio ni sunca ni mjeseca. Početkom juna dobio sam poziv za saslušanje kod istražnog sudije. Došao je taj dan, došao i stražar po mene, nabacio mi lisice na ruke i na sud. Sproveo me do istražnog sudije Abdulaha Hadžikarića, skinuo mi lisice. Sudija Abdulah Hadžikarić reće stražaru da mi više nikada ne stavljaju lisice i neka ide van sudnice negdje na kafu i da se po mene vrati za oko pola sata. Stražar je otišao i to je moguće jedini slučaj da se stražar odstranjuje od pritvorenika.

Sudija je sjeo, podigao noge na radni stol, onako kako to obično rade šerifi u kaubojskim filmovima. Prvo što mi je rekao je da on u svemu ovome što mi se stavlja na teret ne vidi nikakvo krivično djelo i, da je do njega, on bi me odmah pustio, ali da se na njega vrši pritisak sa svih strana da me drži u pritvoru. Pitao sam ko vrši pritisak. Rekao mi je da može reći da u svemu prednjači tužilaštvo, ostalo ne bi pominjao. Očekivao sam da će me pitati jesam li kriv, propitivati bilo što, ali sve se svelo na razgovor o pritvoru, o tome kako trebam da izdržim jedno vrijeme da se priča oko mene okonča. Uskoro se pojavio i stražar, krenuli smo u pritvorsku jedinicu, a stražar mi reče da je ovo prvi put da sudija odstrani stražara iz sudnice i odvoji od pritvorenika.
    

Nekoliko dana poslije opet sam bio pozvan kod sudije Abdulaha Hadžikarića. Tamo sam, osim njega i njegove sekretarice, zatekao i nekog tipa, namrgođen, mislio sam da je tužilac, ali ne, to je bio sudski vještak za financije Rasim Kazagić. Upitao me je veoma drsko, gotovo prijeteći, kao šta sam ovo uradio? Pitao sam na šta se to odnosi, a on onako neodređeno reče: „Pa, ovo oko časopisa!“ Ušao sam u kratak dijalog s Kazagićem, stavio mu do znanja da nema nikakvih nepravilnosti, a sve vrijeme, posebno sada pred čovjekom iz struke, pitao sam se zašto niko ne postavlja pitanje o porezu. To je prvo što pitaju kod eventualnih financijskih malverzacija.

Na tim neodređenim dijalozima se i završila priča kod istražnog sudije, koji i nije mnogo pričao. Bio je gotovo nezainteresiran.

***

Pomislio sam da će me možda pustiti, da me vodi komandiru. Ali ne, stražar mi je rekao da me izveo da me opomene da više ne gledam kroz prozor, jer, po kućnim redu, za to je određeno šest palica po leđima. Prošao sam dobro

Od tada nisam zadugo pozivan pred istražnog sudiju. Juni mjesec postajao je sve topliji, ja živim uglavnom od vode, od kuće mi šalju pakete, ali apetit jednostavno ne postoji. U međuvremenu, početkom juna, rodio mi se sin. To je bio ogroman teret, onog dana, kada su mi javili da sam dobio sina, hodao sam po ćeliji cijeli dan. Često sam pogled bacao vani kroz prozor. A onda su se vrata ćelije otvorila, pojavio se dežurni stražar, pozvao me vani na hodnik,

Pomislio sam da će me možda pustiti, da me vodi komandiru. Ali ne, stražar mi je rekao da me izveo da me opomene da više ne gledam kroz prozor, jer, po kućnim redu, za to je određeno šest palica po leđima. Prošao sam dobro.
    

Uskoro me je posjetio advokat – Mirko Zovko, predložio ga mom bratu jedan naš rođak, Husein Hrapović, kao trenutno Zovko je najbolji ugradu. Kasnije ću se uvjeriti da baš i nije tako. Došao Zovko da se upoznamo, sastanak je bio vrlo kratak, nismo imali o čemu razgovarati. Ništa me nije pitao, samo mi je savjetovao kao da nekako izdržim tekući mjesec pritvora.

***
   

Uskoro je došao ramazan. Kao naručen. Svakako nisam ništa jeo i skontam da postim u pritvoru, mada, kako sam kasnije saznao, da se to kosi s pravilima pritvora. Kako god, odlučio sam postiti, a na kraju skontam bolje je vjerovati u Boga nego u čovjeka. Vjerovati u Boga ne košta ništa, a vjerovati čovjeku, to je veoma veliki rizik. Elem, zapostio sam, sehur je bio oko pola devet navečer, to je slobodna procjena jer nismo imali sata, a iftar je bio narednog dana kada se smrkne. Pomalo sam počeo jesti, isključivo paštetu Argetu i Zdenka sir. Ta dva artikla su me održala narednih 17 mjeseci.
    

Nakon nekoliko dana posta, jedno jutro, starješina sobe Karić reče komandiru Zdravku Vrnovcu da ja štrajkujem glađu. Skamenio sam se. Komandir me je pogledao, a onda naredio da za njim izađem na hodnik. Zaključao je vrata ćelije. Očekivao sam da će pozvati stražu da ubiju i ramazan i boga u meni. Međutim, nije se to desilo. Vrlo prijateljski me je posavjetovao da ne štrajkujem glađu, da oni imaju zakonsko pravo da me odvedu protiv moje volje na infuziju.

Kada je završio, rekao sam mu da postim. Prvi i jedini put u pritvoru primijetio sam osmijeh na licu komandira straže. Potapšao me je po ramenu, rekao da nije preporučljivo, ali ako sam se odlučio, onda neka postim, da o tome mnogo ne pričam i da će on sve učiniti da mi neko od straže ne bi pravio probleme. Ušao sam u ćeliju, pogledao Karića i rekao mu pred svima da postim i da nije bilo ok što me prijavio, ali da se ne ljutim. Izvinjavao se cijeli dan.  
    

Ponekad bih čuo ezan sa Alipašine džamije, ali tog dana, tog akšama ezan nisam čuo. Čekao sam, vrijeme je prolazilo, spremio sam šnitu hljeba, paštetu i jedan komadić Zdenka sira. Čekao da čujem ezan, a onda se, umjesto ezana, začulo zvono koje je označavalo da se mora u krevet

Sredinom ramazana desila se nezgoda oko iftara i ujedno sehura. Kako je ramazan odmicao, meni se lagano vraćao apetit. Iftar, a ujedno i sehur, sastojali su se od Argete ili Zdenka sira, možda malo soka, malo vode. Uoči jednog akšama, sredinom ramazana, strašno se naoblačilo, nije se moglo procijeniti koliko je sati. Ponekad bih čuo ezan sa Alipašine džamije, ali tog dana, tog akšama ezan nisam čuo. Čekao sam, vrijeme je prolazilo, spremio sam šnitu hljeba, paštetu i jedan komadić Zdenka sira. Čekao da čujem ezan, a onda se, umjesto ezana, začulo zvono koje je označavalo da se mora u krevet.

Uletio sam u toalet, napio se vode i tako zapostio. Sutradan me jedan od pritvorenika, Nusret Babović, pitao postim li, jer je primijetio da nisam stigao sinoć iftariti. Rekao sam da postim i u šali dodao da je iftar od sinoć „odgođen“ za večeras, i tako je bilo, postio sam 48 sati u komadu. Uglavnom, postio sam puni dan i noć i dogurao ramazan do kraja bez nekih problema. Logično, bio sam smršao, a smršao bih i bez posta. Jedan od stražara mi reče da će me poput Gavrila Pricipa pokupiti u ćebe i iznijeti vani, izgledao sam im valjda premršavo.

***    

Smjenjivali su se pritvorenici, bilo je počinioca raznih krvičnih djela. Jedan od njih, meni zanimljiv i pamtit ću ga do kraja života, bio je Božidar Gavrilović, ugostitelj iz okoline Goražda, Prača ili Ustiprača. Reče mi da je slučajno upucao (skresao) metkom u glavu nekadašnjeg golmana titogradske „Budućnosti“, Rackovića. Bio mi je drag, primijetio sam da mi vjeruje, da mi priča sve. Tražio je da mu predložim advokata i predložio sam mu Fahriju Karkina.

Počeli smo sa bismillom, teško Božidaru ide, ne može da prelomi jezik, pa smo ponavljali.... onda poslije bismille krenusmo sa surom „El-Hamdu lillahi rabil – alemin er – rahmanir.....“. Borio se Božidar lavovski, nekako je uspijeva, znojio se, ali je bio uporan i, tamam kad smo dogurali do pola ove vrlo kratke sure, naglo se otvoriše vrata ćelije

Jednog dana, Božidar nikakav, priđe mi i zamoli da se odvojimo u ugao ćelije. Reče mi da danima konta da me nešto zamoli. Rekoh mu neka samo kaže, sve što mogu pomoćiću mu kao najrođenijem. Onda mi reče da se molio noću svim svojim svecima, Isusu, Bogu da mu pomognu da ga sud pusti iz pritvora. Ali, reče, nikakve vajde. Onda me zamoli da mu kažem neku muslimansku molitvu, to mu je kao još jedina nada i o tome danima razmišlja da me zamoli. Nasmijao sam se, zagrlio ga, i rekao da ponavlja za mnom. Počeo sam mu učitis Al Fatihu, kratku suru iz Kur´ana.  

I počeli smo sa bismillom, teško Božidaru ide, ne može da prelomi jezik, pa smo ponavljali.... onda poslije bismille krenusmo sa surom „El-Hamdu lillahi rabil – alemin er – rahmanir.....“. Borio se Božidar lavovski, nekako je uspijeva, znojio se, ali je bio uporan i, tamam kad smo dogurali do pola ove vrlo kratke sure, naglo se otvoriše vrata ćelije, pojavi se stražar i dreknu: Božidar Gavrilović, spremi sve svoje stvari i kreni za mnom! Ideš kući!

Božidar se ukočio, njegovo rumeno lice potpuno pobijelilo, gleda me kao da pred sobom ima neko čudo. To je trajalo možda minut ili malo više. Onda se opet prodera stražar: Božidare, ideš li kući ili ostaješ?

Božidar skoči, zagrli me, poče se pakirati, potom se pozdravi sa svima, mene ponovo zagrli prošaputa: „Ovo ti, brate, nikada neću zaboraviti.“ Kao da sam ja, eto, Fatihom uticao na ukidanje pritvora. Jednostavno sve se poklopilo da Božidar uz Al Fatihu napusti pritvor.

Nekih tri sata poslije, opet se otvoriše vrata čelije, stražar me prozva i reče da imam paket. Pitao sam se kakav paket, nije bio dan kada se od kuća mogu donositi paketi. Pitam o čemu se radi, a onda mi stražar reče da mi je to poslao Božidar Gavrilović.

Otvorio sam paket, a u paketu nema šta nema. Od moje hrane - pašteta, sira, pa kolača raznih vrsta, sokova, cigara, bombona, čokolada, ma čudo od paketa.

Onda shvatih, ne zbog paketa, da je Božidar stvarno ljudina, jer on se u tom momentu izlaska iz pritvora sjetio, nakanio da pokupuje tu svu silu namirnica, jer obično oni koji izlaze iz pritvora uopće se ne okreću prema pritvorskoj jedinici, nego se što je brže moguće udaljavaju i ne vraćaju blizu te mračne zgrade.

Nakon ovog simpatiičnog događaja uslijedile su prave drame, počeo se pokazivati istinski život u pritvoru. Strava i užas!

- nastavlja se -

(u idućoj priči: Hapšenje Alije Izetbegovića i pritvor)

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)